Često se ne poznajem?

Jeste li se našli ikada u slicnoj situaciji?

Dobro! Jesam! Nemam pojma! Daj, pusti me na miru već jednom! Nije mi ništa!
Na pameti mi je bezbroj pitanja, misli vrve, nešto se cudno događa! Jednostavno se iskljucim iz okoline. Moram, prisiljena sam – ponekad!
Nekad su pak dani prekrasni, ispunjeni i puni radosti. U glavi mi nisu nikakve cudne misli niti se zamaram glupostima. Tada je sve dobro, tada je predivno. Volio bi covjek da je uvijek tako. Iz sobe na fax, s fax-a na kavu, družim se, zabavljam, smijem, tracam, komentiram, sanjam… Ono uživam, dan brzo prođe!

Međutim, cesto puta svanu isti takvi dani, isto me ceka, ali ja nisam ista. Prilim se uraditi barem ono što moram. Nije mi do smijanja, komentiranja, nije mi ni do cega! Sve je monotono, šuplje, nema nekog smisla. Ljudi su cudni, djeca su rijetka pojava, školarci su jadni i umišljeni – dobro oni su mi uglavnom takvi. Eee, tu smo! U tome je problem, ali opet nemam pojma je li u tome problem ili je upravo tako :/

-Šta će mi fax- nije teško nabrojati niz razloga koji cesto puta i jesu cinjenice kako poštena diploma ne znaci siguran posao, kako znanje nije na cijeni ako nisi nekome pogodan, ako nisi neciji sin, kum ili bilo šta drugo? Tko sam ja da ću biti baš te sreće, jedna od rijetkih koji danas poštenim putem uspijevaju? Zašto baš Zagreb, zašto baš ovaj fax? Jesam li sigurna da to želim? Koje gužve, koja brzina, zašto mi je sve to trebalo? O domee moj!

U menzi sve masno, ljigavo, ne izgleda dobro. Prijatelji, zar postoje? Imaju nekih obveza. Neka nije ni bitno, imat ću ih i ja.
Sljedeća je postaja “Studentski dom Stjepan Radić”!- trgne me, izlazim.
Semafori, svi nekud žure… Vratim film na one misli od maloprije i kažem ” toj nekoj glupaci” (koja me sve više pocela živcirati) da je stvarno jadna i žalosna s obzirom na svoje godine. Izrekla je toliko jednostavnih i proširenih recenica koje su opće neocekivane za, pa Božee, studenticu. I tako se mi pocnemo svađati sve do kraja hodnika cetvrtog kata. Skužim napokon da je ta “neka glupaca” zapravo moja malenkost.

Nije mi jasno tko je tu ciji igrac, koji psihicki poremećaj imam, nešto nije u redu s mojom licnosti možda?
Lažno se nadam da će dobar tuš sve riješiti. Svađamo se mi još uvijek, ali polako s molitvom na usnama ukljuci se u razgovor “jedna gospođa” snažna i odlucna. Svojim nastupom zadivljuje jednako ” i onu glupacu i mene”. Veli da se ne plašimo nicega što život donosi, valja se truditi i boriti, nije uvijek sve bajno, ali vrijedi. Izgledalo je kao da govori – upozoravam te samo da odrastaš, nisi više naivno dijete kojemu svatko nameće svoja pravila. Vrijeme je da ih postaviš sama, ne boj se izazova života, sazrijevaš!

Ohrabri nas, ohrabri me, jooj ne znam više… Ohrabrim se tako i shvatim da samo treba vremena. Sve je to normalno za nas ljude. Posebni smo baš zato što imamo emocije, razum i slobodnu volju. Potrebno ih je samo njegovati i pravilno koristiti. U najkriticnije razdoblju treba znati “sebe, onu glupacu i gospođu” smiriti, ako je potrebno pritom i posvađati se, važno je samo spoznati rijeci ” gospođe”, a to znaci i urazumiti “glupacu” koja uvijek cuci u nama i cesto ima pravo.