‘Ajmo u menzu…

– Cimke, oš u menzu?
– Aj za 5 minuta…

Krenulasu tako dva cimera u menzu, tamo oko 13:30. Špica. Prvo do jedinice, al već sa izvana vidiš dvadeset ljudi kako stoje ispred vrata. Uvijek isto. Ništa, idemo u dvojku. Dok se šetkaju tako do druge menze, naša dva junaka proklinju esavu što još nisu uveli i tu drugu kameru pa da bezveze ne izlaze. Još samo da dostavu uvedu do sobe… Eh, tad bi sve gorilo…

Prolaze pokraj ambulante, a već se cuje onaj žamor ljudskih glasova. Da ti mrak padne na oci. Red do domskog kafića.

Većina njih u trenirkama s torbama na ramenu ili na podu pa je svako malo šutaju kako se red pomice. Mrzovoljno naša dva cimera stanu na kraj reda. Rekli bi u sportskom žargonu – ”fair play” na prvom mjestu. Znate kakvi su sada. Ne prilazite im. Tanki živci. Zahladilo i zadnjih dana, a ona budala do njih opet žica sitno za cigare ili tko zna kakve gluposti. U međuvremenu 4-5 momaka stane iza njih. S vrata se cuje deranje: ”Aj vamo! Ajde!”, upućeno toj cetvorici, petorici. Bez imalo stida odlaze do tog decka dok drugi onako preko obrva s ljutitom grimasom komentiraju takav ”nehumani” cin.

Naživcirao se i jedan od ova naša dva cimera, ali se sjeti sebe kako i on cesto to cini kad može, koliko god mu neugodno bude. Šta ćeš, u tom trenutku mu izredaš sve po spisku jer si živcan što cekaš k’o budala, ali onda shvatiš da si i ti takav i da kao i većina provodiš nepisano pravilo puštanja preko reda. Doći ćeš na red, 5 minuta gore – dolje. Ma neće pobjeći stake od soje ili žilavi zagrebacki. Ne brini.

Slicnog su razmišljanja i ostali stanari doma nakon ispitivanja kojeg smo proveli na portalu. 681 ispitanik se izjasnio ovako:

Jeli to na kraju onda uopće problem? Za neke da, za druge ne…