Grad spava: Kamo da putujem kad za gradom tugujem…

„Kamo da putujem kad za gradom tugujem..” I.B.

Pišem ovaj članak jer me pukla inspiracija potaknuta svime što se događa iz dana u dan u mom gradu i nemam nikakvih skrivenih motiva niti ikoga nevolin ili tome nešto slično.

Dolazim iz jednog malog, meni najlipšeg, gradića u Dalmatinskoj zagori. Puno bi lipih riči mogla napisat o njemu…Lip je to grad. Tira me na razmišljanje svaki put kad pakiram svoje kofere. Otišla sam prije par godina na studij u glavni grad Lipe naše da se borim za svoju budućnost.

Nije bilo lako napustit svoje sveto misto i svoj najdraži ćošak, ali mozak srce ionako nikad ne sluša. Vjerojatno je većina vas otišla iz istih razloga. Zavolila san ja  misto di studiran, upoznala vele ljudi, što mlađih što starijih, što zločestih što dobrih, al’ nijedno misto ne voliš više od mista di se rodiš.

Od svih ljudi u gradu, najdraži su mi ovi ”uvozni” kako ih ja volin nazvat, koji uvik ostaju oduševljeni građevinama koje vide, ali ne znaju oni da je moj grad puno više od povijesnih spomenika, kamenih kuća i ostalih zgradurina. Kako bi znali kad oni vide samo fasadu, njima je lipa i to je sve.

Poseban je to grad i s njim se nikad ne opraštam;odem ja, al’ vratin se tu i tamo da proćirin šta ima novoga. I uvik isto. Volin se ja vratit svojoj kući, svojoj materi i svom ćaći, svome gradu…Al koliko se već vraćam, a svitla ni na kraju tunela! I svaki put me žalosti jedna te ista stvar; ljudi puno,  a grad prazan.

Neznan ja kako je bilo prije, ne mogu se ni sićat jer me još nije ni bilo, al’ pričali su mi ljudi, priča mi je ćaća. Nisu to baš bila vrimena u kojima su tekli med i mliko, al’ iz priča svatiš da se lipše živilo, nekako zdravije, poletnije. Danas je isto poletnije: svi koji mogu ”poletit” izvan grada, to i naprave, volja te mercedeson ili fićom, isti te put čeka…

Mene boli  sadašnjost, a brine  budućnost. Grad koda se smanjio, a ljudi ušli usebe. Neznam koga krivit za tu situaciju;političare, one manje ili nikako politične, tajkune, možda švercere ili ko zna koga još ne ili da?

Teško je gledat da se grad koji je nekad bio pun života, mladosti, posla i nasmijanih ljudi, danas pretvara u sjenu sivila, možda bi neki  rekli u zabačenu selendra iz koje triba bižat ća…! A ljudi koji ostaju dio svakodnevnice ovog grada boli ovakvo stanje uma. Umisto da se dižemo iz pepela jer imamo potencijala, padamo sve dublje u ponor bez dna. Ne mogu odredit šta točno vlast (pod)uzima?!

Neznam zašto se čudite kad u gradu osvanu svakojaki natpisi, grafiti, transparenti, bune, svađe ili koja vijest u novinama koja započinje: “Zatvara se taj i taj ured, lokal, prostorija…“. Mladi su ljuti, ja isto. Uvik se sitin kako je svrha mog odlaska bila da se vratin i prominim ono što ne valja, pomognen di triba, a kad pogledan unazad; nepravde ko u priči. Boli me što ovo govorin, al neznan di bi se više vratila. Pogotovo kad se sitin da je ćaća uvik zna reć:” Svugdi pođi, samo kući dođi!”

Nekad si se borio da imaš Božić u svome gradu i proživljava  svašta, a danas je postalo moderno bit sebičan i pohlepan i pokradat svoj narod i pljuvat po svetinji. Sve to grad trpi, trpi dok još more. A sve i da oćeš nešto prominit, neznaš kome bi se obratio jer uvik onaj glavni ima svog čovika čiji je stric rođak od Batmana, šćaćine strane!

Uvik nam govore onu famoznu narodnu: ”Na mladima svijet ostaje”.Još mi je najjače kad to kažu političari; marionete koje oni isti rodijaci vrte oko malog prsta. U školama i vrtiću učite nas dobrom ponašanju, poštivanju drugih ljudi, pomaganju i davanju onome koji nema…A vi odrastete i radite suprotno čim se dočepate neke političke pozicije! Sve nam to radite pred nosom, a još se ponašate ko da imamo svo vrime ovog svita i sva rješenja u rukavu. A nemamo!

Mlada san i neman rješenje za ovo stanje, al oću da svatite da nemate ni vi! Nije sramota past, sramota je kad ostaneš guzicon zalipljen za pod i ne ustaneš se! Pa ako već ne znate vratit ljudima osmijeh na lice, nemojte ga ni oduzimat.  Svi se vi šepurite kao„veliki“ poslovni ljudi u svojim foteljama, a sigurno ste u svojim životima nečiji otac, majka, brat, sestra, ujko, tetak, baba ili did. Mislite li ikad na šta će njihov život u budućnosti ličit?!

Ljuta jesan, ali nisan slipa i ne bojin se reć iskreno što mislin. U ovome smo svi zajedno, a da bi bili na istoj valnoj duljini, prizemljite se vi „veliki“ k nama malim ljudima. Lipo je i na zemlji. Neki će uvik imat više od drugih, ali ne mirim se s tim da će neki uvik imat previše dok neki neće nikad ništa, i ne mogu svezat sa zdravin razumom da je velika razlika u tome di se rodiš i jel ti ćaća doktor, predsjednik ili neka faca u gradu. Jadan ti je onaj ko takvoga u kući nema.

Prolaze godine, i proći će godine…a moj grad spava. Ušuškan nepravdama, neimaštinom, monopolom onih ljudi koji su pri samom vrhu i ne poduzimaju ama baš ništa! Ja želim da se moj grad budi jer ima najlipša jutra, najčistiji zrak, ima mlade intelektualce, i najbolje pjesnike koji su ga opjevali u najljepšim stihovima.

Ne želin da se jednog dana o njemu priča: „Moglo je biti bolje, a nije.“Ne želin da mladi izgube svoju budućnost u svom gradu. Gubitak naše budućnosti i generacija koje dolaze nije kao vaš gubitak na izborima i ne može se usporediti s padom cijena nekih dionica na burzi.Kad bi se svi gledali jednako u tolikoj različitosti, kako bi naš grad bio lipo misto za život. Eh, kad bi…

  M.N. /www.esava.info